Klaudio Naranho

GEŠTALT TERAPIJA

Stav i praksa neteorijskog učenja o iskustvu
ISBN 978-86- 921211-1- 1

1,880.00 RSD

Kategorija:

Detalji

Izdavač: Izdanja Milana Nikolića
Broj strana: 395
Pismo: Latinica
Povez: mek
Format: 24cm
Godina izdanja: Beograd 2017

Autor

Dr Klaudio Naranho, priznati čileanski psihijatar, pisac, učitelj i predavač svetskog ugleda, svojim eksperimentalnim i teorijskim radom smatra se pionirom u integraciji psihoterapije i duhovnih tradicija. Jedan je od prvih istraživača psihoaktivnih biljaka i psihodelične terapije i jedan od naslednika Frica Perlsa (osnivača geštalt terapije) u Institutu Esalen, a kasnije je na osnovu Ićasove protoanalize razvio psihologiju eneatipova i osnovao SAT institut (Tragaoci za istinom, Seekers after Truth), školu psihospiritualne integracije. Kada ne piše, putuje širom sveta, posvećeno pomaže pojedincima u potrazi za promenom i pokušava da utiče na vlasti i javno mnjenje idejom da jedino radikalna promena obrazovanja može da izmeni katastrofičan tok istorije.

Klaudio Naranho se rodio 24. novembra 1932. godine u Valparaisu, u Čileu. Rastao je u muzičkom okruženju i, nakon početnog iskustva sa klavirom, studirao je muzičku kompoziciju. Međutim, ubrzo po upisivanju studija medicine, prestao je da komponuje i više se posvetio svojim filozofskim interesovanjima. Značajni uticaji iz ovog perioda su čileanski pesnik i skulptor Totila Albert, pesnik David Rosenman Taub i poljski filozof Bogumil Jasinovski.

Nakon što je diplomirao kao doktor medicine, 1959. godine se zaposlio u Medicinskoj školi na Univerzitetu u Čileu, kako bi učestvovao u stvaranju pionirskog Centra za studije medicinske antropologije (Centro de Estudios en Antropología Médica, CEAM), koji je osnovao profesor Franc Hofman. U isto vreme, dovršavao je specijalizaciju iz psihijatrije na Psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Čileu, pod mentorstvom Ignasija Mate-Blanka.

Budući da je želeo da istražuje dehumanizujuće efekte tradicionalnog medicinskog obrazovanja, na kratko je otputovao u Sjedinjenje Američke Države, povodom zadatka koji mu je poveren od strane Univerziteta u Čileu, kako bi ispitao polje perceptivnog učenja, i u tom trenutku se na Državnom univerzitetu u Ohaju upoznaje sa radovima dr Semjuela Renšoa (Samuel Renshaw) i Hojta Šermana (Hoyt Sherman).

Godine 1962. je preko Fulbrajtove stipendije boravio na Harvardu, kao profesor po pozivu u Centru za studije lič- nosti, i u Emerson holu, gde je učestvovao na Seminaru iz društvene psihologije Gordona Alporta. Tu je studirao i sa Polom Tilićem (Paul Tillich). Pre povratka u Čile 1963. godine povezao se sa dr Rejmondom Katelom sa Instituta za ličnost i sposobnost pokušaja (IPAT) u Šampenju (Ilinoj), a pozvan je i na Berkli (Kalifornija), kako bi učestvovao u aktivnostima Centra za procenu i istraživanje ličnosti (IPAR). Nakon što je neko vreme ponovo radio u Centru za studije antropološke medicine na Medicinskom fakultetu u Čileu, dr Naranho se vratio na Berkli i u IPAR, gde je nastavio sa aktivnostima u statusu pridruženog istraživača do 1970. godine. Tokom tog perioda, postao je učenik Frica Perlsa i član prve zajednice geštalt terapije, a potom je počeo da drži radionice u Institutu Esalen.

U godinama koje su od njega učinile jednu od ključnih figura Esalena, dr Naranho se dodatno edukovao pod mentorstvom i supervizijom Džima Simkina u Los Anđelesu, a prisustvovao je i radionicama čulne osetljivosti sa Šarlot Selver. Postao je bliski prijatelj Karlosa Kastanede. U grupi Lea Zefa (1965-66) učestvovao je u stvaranju inovativne psihodelične terapije. Ovi susreti su imali značajan uticaj na doprinos koji je dr Naranho ostavio u pogledu upotrebe harmalina, metilendioksiamfetamina, ibogaina i drugih fenilisopropilamina u sferi psihoterapije, što je delimično opisao u svojoj knjizi Isceljujuće putovanje.

Godine 1969. bio je angažovan kao konsultant za obrazovnu politiku Istraživačkog centra koji je osnovao Vilis Harman na Istraživačkom institutu u Stenfordu. Njegov izveštaj o tada popularnim psihološkim i duhovnim tehnikama koje mogu da se primene u obrazovanju kasnije se pojavio u njegovoj prvoj knjizi Jedina potraga. U to isto vreme, bio je koautor knjige o meditaciji, sa dr Robertom Ornštajnom (Psihologija meditacije). Prihvatio je i poziv Ravene Helson (Ravenna Helson) da na osnovu faktorske analize pisaca deč- je fikcije istraži kvalitativne razlike između reprezentativnih knjiga matrijarhata i patrijarhata, što ga je navelo da napiše delo Božansko dete i heroj, koje je objavio znatno kasnije.

Iznenadna smrt jedinog deteta, koja se dogodila 1970. godine, obeležila je ključnu tačku u životu Klaudija Naranha i navela ga da, pod vođstvom Oskara Ićasa, preduzme dugo hodočašće, koje je uključilo i duhovno povlačenje u pustinju Geštalt terapija u blizini Arike u Čileu. Po njegavom mišljenju, ovo je bio istinski početak njegovog duhovnog iskustva, meditativnog života i unutrašnjeg vođstva.

Po izlasku iz Arike, u Čileu je počeo da podučava grupu u kojoj su učestovali njegova majka, geštalt učenici i prijatelji. Ta grupa, koja je nastala dosta improvizovano, dala je osnov za njegov rad u Berkliju tokom sedamdesetih godina i omogućila je stvaranje neprofitnog tela, koje je dobilo ime SAT institut. Prvi programi SAT-a bili su obeleženi posetom niza učitelja po pozivu, među kojima su Zalman Šahter, Dhiravamsa, Ču Fang Ču, Sri Hariš Johari i Bob Hofman.

Dr Naranho je tokom dva semestra 1976. godine bio profesor po pozivu na Kampusu Santa Krus Univerziteta u Kaliforniji, a kasnije, bez prekida, na Institutu za azijatske studije u Kaliforniji. U to vreme je počeo da drži sporadične radionice u Evropi. Tako je mogao da nastavi da usavršava određene elemente mozaika u pristupu koji je implementirao SAT program.

Godine 1987. ponovo je pokrenuo SAT institut za lični i profesionalni razvoj u Evropi. Od tada, program SAT-a se uz veliki uspeh proširio na Italiju, Brazil, Čile, Meksiko, Kolumbiju, Argentinu, Francusku i Nemačku, a nešto kasnije i na Englesku i Južnu Koreju.

Dr Naranho je predavao na Tibetanskom institutu Njingma u Berkliju; bio je profesor komparativne religije na Kalifornijskom institutu za azijske studije (sada Kalifornijski institut za integralne studije), član je severnoameričkog ogranka Rimskog kluba i Instituta za kulturna istraživanja u Londonu, kao i počasni predsednik Madridske škole za geštalt terapiju i Geštalt instituta Santijaga u Čileu, kao i mnogih drugih.

Od kraja osamdesetih godina, dr Naranho svoj godišnji kalendar ispunjava aktivnostima u inostranstvu i pisanjem u kući u Berkliju. Brojne publikacije iz ovog perioda uključuju revidiranu verziju starije knjige o geštalt terapiji, kao i nove naslove o ovoj školi. Napisao je i tri knjige o primeni eneagrama na ličnost (Karakter i neuroza, Eneagram društva i Transformišuća samospoznaja), novu knjigu o meditaciji (Između meditacije i psihoterapije) i Pesme za buđenje, interpretaciju velikih knjiga Zapada kao izraza unutrašnjeg putovanja i varijanti priča o heroju. U knjizi Agonija patrijarhata (koja prethodi delima Izlečiti civilizaciju i Patrijarhalni um) po prvi put je predstavio svoje viđenje svetske krize kao izraz psihokulturnog fenomena koji je unutar same civilizacije – to jest, potcenjivanje ženskog vaspitanja i dečjeg instinkta od strane naše ratničke kulture – te je ponudio moguće rešenje u harmoničnom razvoju našeg trostrukog uma. U poslednje vreme je koordinisao dela 27 osoba u potrazi za bićem i Karakter u vezi podrške, gde, zajedno sa timom saradnika iz oblasti psihoterapije piše o neobjavljenoj temi koja se tiče 7 subtipova iz psihologije enatipova; sem toga, priprema novu seriju radova o eneagramu i različitim temama, čiji su plod nedavne knjige Dionizijski budizam i Unutrašnja muzika, o muzičkoj hermeneutici. Nedavno je objavio i Ajavaska, vragolanka nebeske reke, u kojoj sažima pedeset godina istraživačkog rada u psihoterapiji sa ovim amazonskim pićem, te knjigu Revolucija kojoj smo se nadali, o politici svesnosti koja predstavlja protivotrov za naš svet u krizi.

Od kraja devedesetih godina, dr Naranho je održao niz predavanja o obrazovanju i pokušao da utiče na izmenu sistema obrazovanja u više zemalja. Njegovo je uverenje da „ništa nije veći izvor nade, u smislu društvene evolucije, od kolektivnog razvoja mudrosti, saosećanja i individualne slobode”. Preko svoje knjige Promeniti obrazovanje radi promene društva, koju je objavio 2004. godine, pokušao je da podstakne profesore iz redova SAT diplomaca da se uključe u projekat SAT edukacije, koji nastavničkom osoblju i studentima iz škola za obrazovanje nastavnika nudi dodatni plan studija za samoupoznavanje, popravljanje roditeljskih veza i duhovnu kulturu. Zahvaljujući tim doprinosima, Univerzitet Udine mu je 2005. godine dodelio doktorat Honoris Causa u oblasti obrazovanja.

Godine 2006. osnovana je Fondacija Klaudio Naranho, koja nastoji da primeni preporuke dr Naranha u vezi sa transformacijama tradicionalnog obrazovanja u obrazovanje koje ne zanemaruje ljudski razvoj, od čega, po njegovom mišljenju, zavisi naša društvena evolucija.

Predgovor

S obzirom na to da se ime Klaudija Naranha tek sada pojavljuje pred našom čitalačkom publikom, želim da na ovom mestu prvo kažem nešto o ovom „učitelju učiteljaˮ, koji svoja viđenja značajnih tema civilizacije nastavlja da deli sa nama sve do danas.

Od SAT projekta Tragača za istinom, preko Psihoterapijske laboratorije, u kojoj je istraživao i razvijao psihoterapijske veštine, Klaudio Naranho nam prenosi svoja znanja, u nameri da doprinese onome što on naziva „demokratizacijom psihoterapijeˮ, a kroz edukaciju budućih učitelja, koji će dalje asistirati svojim studentima u njihovom razvoju.

Klaudio Naranho rođen je novembra 1932. godine u Čileu. Diplomiro je medicinu 1959.godine, dok su mu značajni učitelji bili: čileanski vizionar, pesnik i vajar Totila Albert, pesnik David Rosenman Taub i filozof Bogumil Jasinovski.

Nastavio je sa studijama psihijatrije i započeo ličnu analizu u čileanskom Institutu za psihoanalizu. Istovremeno, njegovu istraživačku pažnju izaziva tema dehumanizujućeg efekta tradicionalne edukacije iz oblasti medicine, studija koje je upravo bio završio. Interes za temu edukacije ne jenjava u Naranhu sve do danas, i, rekla bih, doseže vrhunac u jednoj od poslednjih knjiga, pod naslovom Menjanje edukacije u cilju promene sveta, izdate prošle, 2016. godine.

U svojim ranim danima, Naranho je imao priliku da provede neko vreme studirajući na Harvardu; bio je učenik Gordona Olporta i Rejmonda Katela. Ova iskustva i znanja nastavio je da razvija kao istraživač u polju ličnosti i kreativnosti, u Kaliforniji. Ubrzo zatim, razvija blisko prijateljstvo sa Karlosom Kastanedom, postaje učenik Frica Perlsa i stalni član Instituta u Esalenu.

Pomenuta poznanstva, praksa i studije inspirišu ga da kreira i sprovede nove programe za lični rast i razvoj studenata geštalt terapije u Čileu. Povratak u Čile takođe je bio obeležen njegovim brojnim istraživanjima u oblasti farmakologije, individualne psihodelične terapije i psihodelične grupne terapije. Ovo je tema kojoj se ovih dana Naranho ponovo vraća.

Godine 1969. postaje član Centra za istrazivanje edukacije u Stanfordu, gde se bavi domenom psiholoških i spiritualnih tehnika i njihove relevantnosti za edukaciju, i izveštava o tome. Takođe je bio inspirisan temama patrijarhata i matrijarhata. Rezultati ovih radova obrađivani su u knjigama koje su usledile.

Godine 1970. izgubio je sina. Bio je to i kraj njegovog života, dotadašnjeg, i sasvim drugačijeg od onoga koji je, razoren, pristao da živi posle tog iskustva. Izolovan, dugo je boravio u pustinji, na severu Čilea, sa svojim spiritualnim učiteljem Oskarom Ićasom.

Život se neočekivano i skoro posramljujuće može nastaviti posle velikih gubitaka i iskustava koja nas razbiju. Kroz pukotine te razbijenosti tela i uma neumoljivo se pojavljuje –sledeće. I mi nastavljamo.

Povratio je pouzdanje. Septembra 1971. godine Naranho započinje program koji od krhke improvizacije izrasta u SAT Institut. Cilj ove organizacije bio je traganje za istinom, koje je Naranho realizovao sa sve brojnijim studentima, učiteljima i gostima, koje je pozivao i okupljao u iskustveno-edukativnim grupama.

Nekoliko godina kasnije prihvatio je da bude vanredni profesor na dva instituta u Kaliforniji, a to je ujedno bilo i vreme kada je počeo niz putovanja po Evropi realizujući SAT program, u kome je kombinovao geštalt terapiju, superviziju, eneagram i terapiju muzikom u malim grupama. Krajem osamdesetih godina, SAT program se razvija u program ličnog razvoja profesionalaca, koji Naranho primenjuje po celom svetu.

Život mu se dugo sastojao od putovanja i kratkih povrataka u dom u Berkliju u Kaliforniji, gde je pisao o različitim temama, mada zauvek veran svojim počecima i geštalt terapiji.

Kasnih devedesetih godina Naranho je učestvovao na mnogim konferencijama koje su se odnosile na njegovu omiljenu temu – edukacije. Na njima je često izražavao svoje verovanje da ne treba odustajati od aktivnih uticaja na edukativne sisteme u različitim zemljama, u cilju promene istih. Bio je ubeđen i verovao je da nema povoljnije mogućnosti i šanse da se „promoviše socijalna evolucija, nego kroz kolektivno razvijanje individualne mudrosti, saosećanja i slobode”. Smatrao je da sistemi edukacije moraju biti usmereni na etičke procese, spiritualni razvoj i samootkrivanje, mnogo više nego na održavanje tekućih naučnih, političkih, ekonomskih i kulturnih modela društva. Iako je svima danas dobro poznato da je svet u kome živimo u globalnoj krizi, Naranho do danas ne gubi svoj optimizam; i dalje svojim radom i pisanjem iskazuje uverenje da je izlaz iz ove krize u spiritualnom razvoju čovečanstva.

U poslednjih desetak godina, do 2017, Naranho je publikovao nekoliko knjiga, a uz to postao počasni nosilac diploma sa Univerziteta u Italiji, Meksiku i Rusiji, za dostignuća u oblasti edukacije.

Nedavno je nominovan za Nobelovu nagradu za mir.

Pred nama je knjiga Klaudija Naranha o geštalt terapiji, koja je na engleskom jeziku objavljena početkom devedesetih godina. Delovi knjige koji se odnose na terapijske tehnike u geštalt terapiji nastali su dvadesetak godina ranije, tačnije 1973. godine, u izdanju SAT. Vrlo brzo su bili procenjeni kao veoma značajan doprinos za geštalt literaturu, te su izabrani da 1980. godine budu štampani od strane Geštalt žurnala u Njujorku. Već je tada Naranho najavio da je objavljeni tekst nezavršen i da će opširnija knjiga o geštalt terapiji uslediti kasnije, što se i dogodilo sa izdavanjem upravo ove knjige.

Poglavlje o tehnikama u geštalt terapiji lako je čitljiva prezentacija nekih aspekata i koncepata geštalt terapije koji su dominirali tim vremenom i onoga što se označavalo kao Geštalt škola Zapadne obale, čiji je kreator i nosilac bio Fric Perls. Naranho je kao Perlsov bliski saradnik vešto i precizno artikulisao i povezao teoriju sa tehnikama geštalt terapije. U ovom poglavlju detaljno se prikazuje istraživanje procesa svesnosti na granici kontakta organizma i sredine, odsustvo prisustva na granicama kontakta sa drugima i sredinom, te načini tog odsustva koji postaju fokus terapijskog iskustva, terapijske procene i terapijskih intervencija. Iako pisan davnih sedamdesetih godina, ovaj tekst je još uvek vibrantan i relevantan za geštalt terapeute danas.

Na suprotnoj, Istočnoj obali, razvijali su se terapijski pristupi i tehnike drugačiji od onih koje je zastupao i prezentovao Perls. Njihova pojava vezuje se za ime Lore Perls i više je naglašavala fenomenološki pristup, dijaloški metod, međusobnost, uzajamnost u terapijskom odnosu. Dok su se u originalnom stilu Frica Perlsa očitovale usmerenost ka terapijskom cilju, te individualnost, hijerarhičnost, efikasnost i nezavisnost, Lorina usmerenost na dijalog ponela je lepotu slobode, kreativnosti i kokreacije iskustva, ali i veći uticaj nesvesnih procesa, što je zahtevalo konstantan lični i profesionalni rast, razvoj i superviziju.

Kada ovome dodamo tezu o „eksperimentalnom stavuˮ u geštalt terapiji, koji je prisutan u teoriji o eksperimentu, a koji podržava stalno eksperimentisanje sa novim iskustvima, uz respekt prema starim, možemo reći da je u današnjem trenutku razvoja geštalt terapije važno naglasiti da se ne radi o suprotstavljenim pristupima i tehnikama, da se ne radi o Ja-To i Ja-Ti pristupu u sukobu, ili istinitosti i ispravnosti jednog pristupa, već o nužnom i konstantnom procesu integracije svih troje. Taj proces integracije dešava se konstantno. Rezultat je stalno različit. On zavisi, između ostalog, od preciznog procesa dubokog promišljanja terapeuta unutar kompleksnog relacionog polja u kome se nalazi sa klijentom, sa kojim je i sam kokreator nastajućih fenomena.

Zanimljiv je podnaslov ove knjige: Geštalt terapija – stav i praksa neteorijskog učenja o iskustvu. Ovaj podnaslov je, po rečima Naranha, napisan, u stvari, da bi istakao napore „kalifornijskog geštaltaˮ šezdesetih i sedamdesetih godina da zauzme radikalno antiintelektualni pristup i stil koji je zastupao Perls, ali i Naranhovu potrebu da naglasi ovu činjenicu u istoriji razvoja geštalt terapije.

Danas smo svedoci činjenice da je pisanje u oblasti literature geštalt terapije nemoguće ispratiti čitanjem izdatih knjiga. Ova činjenica zahteva od čitaoca da prepozna sopstvenu odgovornost za razvoj veštine izbora u takvoj situaciji. U svetu knjiga koji nam toliko nudi, često se osećamo preplavljeni i obeshrabreni pred mnoštvom informacija, koje nikad ne uspevaju da postanu asimilovano znanje i podrška. Verujemo da je ova knjiga dobar izbor i da dolazi u trenutku kada je edukacija novih generacija geštalt terapeuta možda pred iskušenjem da ovoga puta ode daleko od njenih starih, ali ne i zastarelih početaka.

Davno smo se kao geštalt terapeuti i učitelji udaljili od antiintelektualnog, isključivo iskustvenog pristupa u geštalt terapiji. Knjiga koja je pred nama, između ostalog, podseća nas na ono odakle su osnivači ovog pravca krenuli. Sa druge strane, knjiga ukazuje na to da na tom putu, sledeći osnivače, a, posebno, razvijajući ovaj pravac psihoterapije, ne odemo predaleko –u suprotnom pravcu.

16.7.2017.
Lidija Pecotić

Opis

Izvod iz dela

1

UVOD

U nekom trenutku 1966. godine, na travnjaku ispred Velike kuće Instituta Esalen, prišao mi je Majkl Marfi sa predlogom da napišem članak o geštalt terapiji, koji je nameravao da objavi (a koji je naknadno i objavio) u vidu monografije o Esalenu. Nešto pre toga obratio se Fricu Perlsu, koji mu je umesto svog imena sugerisao moje. Do tada sam sa Fricom učestvovao u više radionica i postao sam mu veoma drag – do te mere da mi je osigurao stipendiju za njegove aktivnosti u Esalenu. Sa zadovoljstvom sam prihvatio, a rezultat je bio moj prvi tekst na engleskom, što sada smatram pravim blagoslovom, jer sam, pišući ga, shvatio da mogu da se izražavam lakše nego što sam mislio.

Do tada o geštalt terapiji nije bilo objavljeno ništa osim dve rane Perlsove knjige, nekoliko njegovih članaka i jedno kratko Van Dusenovo (Van Dusen) izlaganje u kome zastupa stanovište da je geštalt terapija najdoslednija terapijska primena fenomenologije. U dane kad sam učestvovao na prvoj radionici profesionalne obuke koju su u Esalenu vodili Perls i Simkin, kružile su i dve mimeografske verzije radova koje su napisali Simkin i Džon Enrajt (John Enright). Oba rada su se naknadno pojavila, sa mojim, u Stefensonovom priručniku Gestalt Therapy Primer, uz odgovarajući hronološki redosled.

Dodeljeni zadatak sam ispunio sa velikim zadovoljstvom, jer sam bio svestan koliko je teško zamisliti geštalt terapiju u primeni na osnovu čitanja dve prve Perlsove knjige. Bio je hir sudbine da ja budem među prvim čitaocima knjige Gestalt Therapy, koju ju je pedesetih godina objavio Džulijan Pres, budući da ju je izdavač poslao mom ujaku Benu Koenu, koosnivaču Ujedinjenih nacija, koji je, naravno, živeo u Njujorku. Moj ujak, vicesekretar za štampu i informisanje, stalno je sa različitih strana dobijao brojne knjige, te mi je povremeno prosleđivao one za koje je smatrao da bi me posebno zanimale. Ispostavilo se da je baš ova knjiga značajno uticala na moj profesionalni rad – ne toliko terapijski, koliko istraživački i predavački. Ipak, moram da kažem da sam kroz ovo delo (i uprkos vežbama koje su se nalazile na početku knjige), Perlsa pre zamišljao kao mladog intelektualca negoli zrelog praktičara; a ideja o primeni geštalt terapije i dalje mi je bila daleka. Sad mi se čini da je Fric imao dara za terapijsku interakciju, ali da nije bio podjednako talentovan niti obučen kao teoretičar, te da se isprva u velikoj meri oslanjao na saradnju sa kolegama koje su negovale teorijske sklonosti, kako bi promovisao svoj terapijski pristup u akademskoj sredini kojom je tada dominirala psihoanaliza. Tokom te prvobitne saradnje intelektualno je bio prilično hermetičan, dok je, u isto vreme, u svom kasnijem preziru prema „priči o” potcenio značaj svake teorijske potpore. Ja bih čak rekao da je u svom pokušaju da kroz teoriju valorizuje geštalt terapiju stvarao bullshit – odnosno, elephantshit, kako je sam pričao u Esalenu. Za razliku od nekolicine njegovih učenika iz njujorškog perioda, koji su govorili da se Fric pokvario po dolasku u Kaliforniju i da se „pretvorio u hipika”, smatram da je geštalt terapija uvek prevazilazila svoja teorijska razmatranja ida je postala to što jeste kad se Fric, kasnije u životu, oslobodio elephantshit-a i potrebe da opravda praksu kroz akademsku racionalizaciju.

Kad sam shvatio da je Fricova geštalt terapija iz 1965-1966. toliko drugačija od svega što sam iz njegovih knjiga mogao da zaključim, imao sam to zadovoljstvo da se pred Fricom osetim poput Platona pred Sokratom ili, nešto skorije, kao Uspenski pred Gurđijevim: intelektualac koji se divi intuiciji, koji je otvoren za sve što dolazi izvana i koji služi kao prevodilac ili tumač između dva sveta.

Fric je, izgleda, svoj rad prepoznao više u mom članku nego u svojim pređašnjim delima, jer ga, tokom godina našeg prijateljstva, nikad nisam video tako srećnog kao kad mi je rekao koliko mu se dopada – čak ni kad je čuo da je trijumfovao nad Maslovom onog dana na čuvenom skupu u Esalenu, kada je Abrahama ujeo za nogu.

Kada se Fric bližio sedamdesetom rođendanu, a Džim Simkin tražio priloge za publikaciju u njegovu čast, tim povodom sam napisao rad pod naslovom Present Centeredness – Technique, Prescription and Ideal¹. Pošto ga je pročitao, Fric mi je predložio da povežem svoja dva rada u knjigu (uz možda još neke dopune i članke drugih autora). Uprkos mom oduševljenju knjigama Theory of Paradoxical Intention² Arnolda Bajsera (Arnold Beisser) i Chicken Soup is Poison Boba Resnika (Bob Resnick), kasnio sam sa realizacijom tog zadatka. Kad sam ponovo video Frica, nakon što sam gotovo godinu dana bio u Čileu, rekao mi je da je predložio da ovu monografiju objave Miami Girls (Fejgan (Fagan) i Šeferd (Shepherd)) i da misli da treba da napišem knjigu o geštalt terapiji za svoj račun.

Mislim da se ne bih prihvatio poduhvata koji ova knjiga predstavlja bez takvog podstreka; pisanje o ostvarenju druge osobe nadmetalo se sa vremenom koje sam želeo da posvetim onome što se činilo kao moj lični rad; uz to, mislim da sam osećao da bi reći bilo šta više od onoga što je već napisano bilo suviše očigledno. Međutim,vremenom (nakon čitanja onoga što je objavljeno posle monografije Fejgan i Šeferd Gestalt Therapy Now), stekao sam utisak da ono što je meni očigledno, drugima možda i nije.

S izuzetkom prva dva poglavlja, Geštalt terapija: Stav i praksa neteorijskog učenja o iskustvu nastala je u nedeljama nakon Fricove smrti, 1970. godine. Budući da mi je sin jedinac poginuo u automobilskoj nesreći na brdima Big Sura dok sam stajao na Fricovoj sahrani, ovaj rad je nastao u periodu duboke tuge, a činjenica da sam se na njega odvažio svedoči koliko je meni bilo značajno da u tom trenutku zaokružim ovaj deo nedovršenog posla. Pre svega, u to vreme sam se pripremao za put sa koga, kako sam tada mislio i posle objasnio u uvodu knjige The Healing Journey (Isceljujuće putovanje), neće biti povratka. Bio sam odlučio da se sa potpunom posvećenošću pridružim duhovnom učitelju i činilo mi se da je trebalo vratiti dugove prošlosti, kako bih mogao da otpočnem novu životnu fazu bez planova i obaveza. Knjiga o geštalt terapiji bila je jedan od nezavršenih projekata i smatrao sam da bi bilo prikladno dovršiti je nakon Fricove smrti.

Iako je putovanje, koje me je 1970. godine odvelo u južnoameričku pustinju, u ličnom smislu zaista bilo bez povratka, vratio sam se na Berkli 1971. i ponudio knjigu o geštalt terapiji Stjuartu Mileru (Stuart Miller), koji je tada bio odgovoran za serijal Viking Esalen, a koji su prethodno već objavili moje knjige The One Quest (Jedina potraga) i On the Psychology of Meditation (O psihologiji meditacije).

Rukopis bi bio objavljen i mnogo ranije da se nije izgubio u jednoj fotokopirnici. Od tog trenutka ritam života, kako unutrašnjeg tako i spoljašnjeg, bio mi je tako intenzivan, da je bilo besmisleno kopati po starim fasciklama u potrazi za originalima na osnovu kojih bi bilo moguće rekonstruisati knjigu. Stoga je publikovan samo jedan deo, pod naslovom Techniques of Gestalt Therapy (Tehnike geštalt terapije), prvo radi mojih učenika na Berkliju, a potom kao deo priručnika Handbook of Gestalt Therapy, koji su uredili Hečer (Hachter) i Himelštajn (Himelstein), i koji je konačno objavio The Gestalt Journal.

Sada se, međutim, konačno nalazim u dobu kada se, povrh drugih planova, ovaj tako dugo prekidan i odlagan zadatakističe kao figura nasuprot pozadine. Vreme je žetve, kao i 1969-1970, doba kada nisam posvećen samo pisanju novih knjiga, već i dovršavanju starih projekata.

Osim poglavlja koja pripadaju prethodnoj verziji Geštalt terapije, ovde uključujem, pod naslovom Novi doprinosi geštalt terapiji, više izlaganja iz perioda povratka psihoterapiji nakon južnoameričkog hodočašća koje je, iako nije bilo naročito dugo, izazvalo velike promene u mom životu. Dok sam u knjizi iz 1970. prvenstveno opisivao svoje iskustvo u geštalt terapiji sa Perlsom i Simkinom, naknadni skup eseja, uprkos tome što je skromnijeg obima, predstavlja ličniji doprinos. Tu su naglašavanje transpersonalnog svojstva geštalta, kritika „praznina” u pristupu, nekoliko primera kasnijeg kliničkog rada, prikaz mog stava u odnosu na terapijske vežbe i praksu uz deljenje iz moje „torbe trikova”, razmatranja o primeni psiholoških ideja Četiri puta u geštaltu i promišljanje bliskosti između geštalta i nekih duhovnih tradicija. Od ovih, prva tri dela su se prethodno pojavila u časopisu The Gestalt Journal (drugi je, zapravo, uređeni transkript inauguralnog govora sa konferencije u Baltimoru 1981. godine); druga dva su nastala kao izlaganja na drugom Međunarodnom kongresu geštalta, koji je održan 1987. u Madridu, dok je poglavlje o geštalt vežbama, tema koja bi se mogla smatrati jednom od mojih užih specijalnosti, napisano baš za ovu knjigu.

U ovoj knjizi nešto deluje nedovršeno, čak i nakon dopuna: u odeljku u kome diskutujem o životnoj filozofiji svojstvenoj geštaltu izostavljena je tema poverenja u organizmičku samoregulaciju. Rekao sam da je (sa stanovišta pacijenta) geštalt pedeset posto svesnost i pedeset posto spontanost. Uprkos tome, čini mi se da u sedmom poglavlju, Tehnike integracije, prednost dajem svesnosti (awareness4) u odnosu na spontanost.

Fricovo poverenje u samoregulaciju pojedinca u savremenoj psihoterapiji predstavlja doprinos koji može da se uporedi sa Rodžersovim poverenjem u samoregulaciju grupa: obojica su uticali na psihoterapijsku praksu uvođenjem stava koji prevazilazi intelektualni uticaj.

Sproveo sam kompjutersku pretragu o zastupljenosti izraza „organizmička samoregulacija” u naslovima i sažecima više od dve stotine psiholoških i medicinskih časopisa od 1966. godine, i smatram da će čitaoca zaintrigirati činjenica da se ne pojavljuje nijednom. Sigurno je Fric Perls popularizovao ovaj izraz koristeći ga tako da deluje kao široko poznat pojam. Verujem da nisam jedini među njegovim slušaocima koji je pretpostavio da citira Šeringtona ili Goldštajna. Pojam je, svakako, bio poznat njegovom slušalaštvu; no, opet, moguće da je organizmička samoregulacija implicitno pridenuta autoritetu naučne zajednice veštom šamanskom rukom. Poverenje u organizmičku samoregulaciju usađeno je u geštalt terapiju kao vera u spontanost – koja pak ide ruku pod ruku sa onim što nazivam humanističkim hedonizmom, što nije ništa drugo do biološki prevod egzistencijalističkog „biti ono što jesi”. U oba slučaja se bavimo življenjem iznutra, nasuprot životu od spolja – bilo zbog poštovanja obaveze ili brige za vlastitu sliku. Ideali spontanosti i autentičnosti podrazumevaju veru nalik onoj u imanentno savršenstvo koje srećemo u mahajana budizmu i drugim duhovnim tradicijama.

Ispravno je što je Fric došao na svoje i što je cenjen zbog onoga što je zaista i bio – ogoljen, da tako kažem – u Institutu Esalen, centru koji je delom nastao uz inspiraciju i podršku Alana Votsa (Alan Watts), i gde je jedan od prvih članova zajednice bio Đa-fu Feng (Gia-fu Feng), koji je u to vreme prekrivao zidove svojom divnom kaligrafijom, podučavao nas taj-čiju, a potom nam pružio i jedan od modernih prevoda Lao Cea. Ovi spoljni uticaji odjeknuli su u naklonosti koju je Fric osećao prema taoizmu, a koja se odrazila na njegov život i rad. Kada bi Fric pomenuo organizmičku samoregulaciju, aludirao je i na tao, barem u značenju čovečijeg taa (koji taoisti razlikuju od nebeskog taa), što je ispravno postupanje vođeno dubokom intuicijom i ne toliko razumom (prednost daje dionizijskom popuštanju naklonostima u odnosu na sartrovsku borbu za izbor).

U svojoj odanosti prema organizmičkoj samoregulaciji, Perls nije samo naslednik Frojda, koji nam je prvi ukazao na preobražaj represije, već sledbenik Vilhelma Rajha, Frojdovog analitičara, prve osobe koja je više verovala u instinkt nego u savremenu civilizaciju. Budući da u ovoj knjizi nedostaje poglavlje koje se bavi organizmičkom samoregulacijom, želeo sam da u uvodu podvučem ovu temu i drago mi je što sam to uradio pre nego što se otvori diskusija o svesnosti (awareness) – kao što priliči specifičnom postupku koji neguje geštaltistički pristup, kao i pretežno dionizijski kvalitet geštaltističkog etosa.

Iako sam svoja izlaganja o primarnosti stava u odnosu na tehniku (drugo poglavlje) i o usredsređenosti na sadašnjost (treće poglavlje) objedinio u odeljku Teorija, namerno nisam hteo da naslovim knjigu Teorija i praksa geštalt terapije. Nasuprot tome, naslov Geštalt terapija odražava moje duboko uverenje da geštalt terapija nije nastala kao primena teorijskih obrazaca (koji bi se mogli zvati osnovom), nego kao težnja da se u svetu bude na određeni način.

Naravno da možemo da razradimo razumevanje psihologije Frica Perlsa (prvenstveno me zanima njegovo stanovište), a na osnovu toga možemo prepoznati određeno tumačenje ega kao faktora unutrašnje interferencije, u Ego, glad i agresija5, i kao funkciju identifikacije; pronalazimo određene ideje o Selfu i o kontaktu, a takođe i viđenje otvorenog sistema organizma u okruženju i holističkog pristupa geštalta. Čak i kad prepoznamo to sve, i mnogo više, u Fricovim psihološkim idejama vidim kontekst za njegov rad, pre nego temelj; objašnjenje, pre nego kostur. Usled toga, kad sam sredinom šezdesetih definisao geštalt terapiju izloživši I and Thou Here and Now (Ja i ti ovde i sada) pred Esalenom i Herbertom Otom (Herbert Otto) (za Ways of Growth6, ur. Herbert Oto i Džon Man, Njujork, 1968), izbegao sam konceptualnu definiciju (kao što je to pohvalio jedan komentar u časopisu ETC: The Journal of General Semantics) i prosto je opisao kao „pristup koji je nastao na osnovu dela Frica Perlsa”. Čitalac ove knjige će u 16. poglavlju pronaći moj inauguralni govor sa otvaranja druge Konferencije geštalta država Istočne obale SAD-a u kome iznosim mišljenje po uzoru na Džina Sejgana (Gene Sagan) (kojim je početkom šezdesetih Fric bio oduševljen i koji je predstavljao vezu sa Institutom Esalen). Naime, kada sam krajem šezdesetih tragao za boljim razumevanjem teorijskih osnova geštalta, prišao sam Džinu Sejganu koji mi je priznao da mu se činilo da geštalt terapija ima više sličnosti sa metodskom glumom Stanislavskog nego sa psihologijom geštalta. I dalje delim njegovo mišljenje. I na konferenciji u Baltimoru izneo sam svoje uverenje da je u geštaltu Fric tražio intelektualnu podršku u vreme kad mu je ta podrška bila potrebna pred akademskom zajednicom.

Budući da mi teorija nije strana, kritikovao sam Fricovu antiintelektualnu orijentaciju koju su mnogi nasledili. Teorija koja bi mogla da bude potrebna geštalt terapiji (pod uslovom da joj tako nešto zatreba) neće biti kolekcija Fricovih ličnih uverenja, kao, na primer, „teskoba je uzbuđenje bez disanja” ili „umreti i ponovo se roditi nije lako”, bez obzira na to koliko su mudre mnoge od ovih izjava. Psihoterapeutu bi najviše koristio referentni konceptualni okvir koji bi mu pomogao da razume psihu i proces rasta, a koji nije provincijalan poput specifične geštaltističke teorije. Lično, barem, više me zanima teorija zdravlja i bolesti (to jest, ambicioznije sročeno: teorija prosvetljenja i pomračenja), koja bi povezala ne samo inspiraciju iz geštalt psihologije, već i ono što znamo o uslovljavanju i psihodinamici, a povrh toga, i o doprinosu iz istočnjačkih duhovnih tradicija.

Manje ambiciozna od tog ogromnog poduhvata i još značajnija od pokušaja Pola Gudmana sredinom pedesetih (geštalt teorija uvezana sa sadašnjim ortodoksnim geštaltom) bila bi teorija geštalt terapije – poduhvat koji bi se mogao uporediti sa teorijom psihoanalitičke terapije koja je nastala u potrazi za alternativom za psihoanalitičku teoriju uma. O tome govorim u ovoj knjizi, iako to nije u prvom planu, a moje viđenje se može sažeti sledećom formulom:

Geštalt terapija = svesnost / spontanost + podrška / suočavanje

Ili, drugim rečima, sa stanovišta pacijenta, terapijski proces počiva na dva transpersonalna faktora, a to su svesnost i spontanost; terapeut sa svoje strane tome doprinosi (kao što objašnjavam u „Uvodu u tehnike geštalt terapije”) kroz podstrek i podršku autentičnog izraza i negativno potkrepljenje patološkog (redukcija ega). U onoj meri u kojoj se psihoterapija može naučiti, aktivnosti za podsticanje autentičnog izraza i suočavanje sa disfunkcionalnim predstavljaju strategiju; ukoliko je pak terapija uslovljena stepenom ličnog razvoja terapeuta, ova dva procesa biće očekivani rezultat prirodnog odnosa i individualne kreativnosti.

Sadržaj

Predgovor 13

Prvi deo:
Teorija 27
Uvod 29
O primarnosti stava i prenošenju iskustva 39
Usredsređenost na sadašnjost kao tehnika, recept i ideal 59

Drugi deo:
Tehnika 93
Uvod u tehnike geštalt terapije 95
Supresivne tehnike 101
Ekspresivne tehnike 131
Tehnike integracije 165

Treći deo:
Strategija i ono iza 177
Strategija kao metatehnika 179
Sad i ovde sa Geraldom: komentarisani slučaj 183
Direktni način nasuprot trudu uz sećanja, fantazije i očekivanja 203
Tamo i onda (Len) 225
O radu sa snovima 241
Ričardov san i priča 249
Razmena sa Anom Apelbaum 269

Četvrti deo:
Novi doprinosi geštalt terapiji 279
Transpersonalno svojstvo geštalta 281
Geštalt i meditacija – i druge teme 291
Dik Prajs: u spomen krštenja 317
Geštaltistička vežbanja 325
Geštalt i protoanaliza 341
Geštalt terapija u kontekstu načina rasta 365
O autoru 383
Bibliografija 393